Iako se u Plje­vlji­ma pro­iz­vo­di­lo pr­vo pi­vo u Cr­noj Go­ri, a plje­valj­ska pi­va­ra po­če­la sa ra­dom još da­le­ke 1889. go­di­ne, da­nas sla­bo ko zna za po­sta­ja­nje ovog in­du­strij­skog po­go­na. Rijetki Plje­vlja­ci znaju ka­da je pi­va­ra po­če­la sa ra­dom, ko­li­ko je go­di­šnje pi­va pro­iz­vo­di­la, gdje se pi­vo pro­da­va­lo, ko su vla­sni­ci pi­va­re i na kra­ju ka­da je pi­va­ra pre­sta­la sa ra­dom i ko je po­ru­šio nje­ne objek­te. Me­đu­tim, pi­va­ra je u Plje­vlji­ma otvo­re­na u vri­je­me dvoj­ne vla­sti Austro­u­ga­ra i Tu­ra­ka, u pe­ri­o­du od Ber­lin­skog kon­gre­sa 1878-1908. go­di­ne. Is­ka­za­na po­tre­ba da se austrij­ski voj­ni­ci, ko­ji su u ve­ći­ni slu­ča­je­va bi­li Če­si, obez­bi­je­de pi­vom, podstaklo je po­zna­tog plje­valj­skog tr­gov­ca La­za­ra Še­će­ro­vi­ća da sa­gra­di i po­tom otvo­ri plje­valj­sku pi­va­ru. Še­će­ro­vić je u lo­kal­noj plje­valj­skoj isto­ri­ji po­znat kao je­dan od glav­nih snab­dje­va­ča austrij­ske voj­ske i čo­vjek ko­ji se tr­go­vi­nom sa Šva­ba­ma, ka­ko su u tom vre­me­nu Plje­vlja­ci na­zi­va­li Austro­u­ga­re, do­bro obo­ga­tio. Ta­ko se Še­će­ro­vić uz snab­di­je­va­nje austrij­skih voj­ni­ka hra­nom do­sje­tio da obez­bi­je­di i pi­vo.
– Sva­ko­dnev­no snab­di­je­va­nje autro­u­gar­skog i osman­skog gar­ni­zo­na uči­ni­lo je pe­ri­od 1878-1908. go­di­ne po­seb­no di­na­mič­nim. U ovom pe­ri­o­du plje­valj­ski tr­gov­ci pra­ve pr­ve ko­ra­ke u raz­vo­ju in­du­stri­je u gra­du. Ta­ko, 1889. go­di­ne po­či­nje sa ra­dom pi­va­ra ko­ja je, pre­ma do­stup­nim iz­vje­šta­ji­ma, go­di­šnje pro­iz­vo­di­la oko 2.000 hek­to­li­ta­ra pi­va. Pi­va­ra je bi­la pr­vi po­gon u Plje­vlji­ma ko­ji se za­sni­vao na ma­šin­skoj ob­ra­di si­ro­vi­na, a bi­la je ka­pa­ci­te­ta 3.000 hek­to­li­ta­ra pi­va go­di­šnje. Po­di­gli su je plje­valj­ski tr­gov­ci Še­će­ro­vi­ći, sa svo­jim ko­le­ga­ma iz Pri­je­po­lja, Pri­bo­ja i No­ve Va­ro­ši, a zna­tan dio sred­sta­va obez­bi­je­dio je Čeh Jo­han Vaj­diš – is­pri­čao nam je di­rek­tor plje­valj­skog Za­vi­čaj­nog mu­ze­ja Bran­ko Ba­no­vić i po­ja­snio da isto­rij­ski za­pi­si go­vo­re da je za pi­va­ru obez­bi­je­dio ma­ši­ne i po­treb­ne teh­no­lo­ške uslo­ve upra­vo po­me­nu­ti Čeh.
Ba­no­vić na­vo­di da je pi­va­ra ima­la ba­zen za vo­du, to­ranj za je­čam, pro­sto­ri­je u ko­ji­ma se od­vi­jao pro­ces zre­nja pi­va, kan­ce­la­ri­je i piv­ni­cu, a je­čam po­zna­te sor­te „če­ška ha­na” uz­ga­jao se u plje­valj­skom po­lju. Po­me­nu­tu sor­tu ječ­ma naj­vje­ro­vat­ni­je je u plje­valj­ski kraj do­nio Jo­han Vaj­diš.
– Naj­ve­ći po­tro­šač pi­va bio je austro­u­gar­ski gar­ni­zon u Plje­vlji­ma, a pi­vo se da­lje di­stri­bu­i­ra­lo u Pri­je­po­lje, Pri­boj, Bi­je­lo Po­lje, Čaj­ni­če, Fo­ču i okol­na mje­sta. Pi­va­ra je ra­di­la do od­la­ska austro­u­gar­skog gar­ni­zo­na iz Plje­va­lja 1908. go­di­ne. Njen rad je ob­no­vljen 1912. go­di­ne, ali na­kon ne­ko­li­ko go­di­na ra­da sma­nje­nim ka­pa­ci­te­tom, pi­va­ra de­fi­ni­tiv­no pre­sta­je sa proizvodnjom 1919. go­di­ne – ka­že Ba­no­vić i pod­sje­ća da je La­zo Še­će­ro­vić ka­sni­je cje­lo­kup­nu imo­vi­nu pi­va­re pro­dao Re­lji Dra­ga­še­vi­ću.
O da­ljoj sud­bi­ni pi­va­re sa­zna­li smo od Re­lji­nog si­na Di­ka, ko­ji još uvi­jek sa osta­lim čla­no­vi­ma po­ro­di­ce Dra­ga­še­vić ču­va uspo­me­ne na ne­ka­da­šnju pro­iz­vod­nju pi­va. Di­ko nam je dao ne­ko­li­ko dir­lji­vih po­da­ta­ka u ve­zi sa pi­va­rom, a po­seb­no o svom ocu Re­lji, po­zna­tom plje­valj­skom tr­gov­cu, iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta. Na­ža­lost, pi­va­ra od 1919. go­di­ne ni­ka­da vi­še ni­je ob­no­vi­la pro­iz­vod­nju. U pe­ri­o­du od 1926. go­di­ne, pa do nje­nog ru­še­nja to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta, Re­lja Dra­ga­še­vić je ko­ri­stio pro­stor ovog in­du­strij­skog po­stro­je­nja, pr­ven­stve­no led­ni­cu, za hla­đe­nje „sa­ra­jev­skog pi­va” ko­je se na­kon za­tva­ra­nja plje­valj­ske pi­va­re pro­da­va­lo u Plje­vlji­ma.
– Moj otac Re­lja je 1926. go­di­ne ku­pio pi­va­ru od po­zna­tog plje­valj­skog tr­gov­ca La­za Še­će­ro­vi­ća, i to na kre­dit. Po­sled­nju ra­tu ot­pla­tio je 1946. go­di­ne – ka­že Di­ko i ob­ja­šnja­va da su po­sle­rat­ne ko­mu­ni­stič­ke vla­sti od­u­ze­le pro­stor na ko­me se pi­va­ra na­la­zi­la. Na istom tom mjestu ka­sni­je je sa­gra­đen obje­kat ne­ka­da­šnjeg Po­ljo­pri­vred­nog tr­go­vač­kog kom­bi­na­ta „Plje­vlja” ko­ji i da­nas sto­ji, ali ko­ji ima, na­kon pri­va­ti­za­ci­je, no­ve vla­sni­ke.
– Na­ziv „Pi­va­ra Plje­vlja” pi­sao je na ži­gu uti­snu­tom na fla­ša­ma. Od­mah po­sli­je otva­ra­nja pi­va­re u Plje­vlji­ma, u oko­li­ni je po­če­la da cvje­ta pro­iz­vod­nja ječ­ma, sa­da ču­ve­nog če­škog „dvo­red­ca” ko­ji je za­mi­je­nio onaj do ta­da ga­je­ni, sla­bog kva­li­te­ta i lo­šeg ro­da. Se­lja­ci su ima­li pre­ma pi­va­ri sa­mo oba­ve­zu da za sje­me ko­je su do­bi­li bes­plat­no pre­da­ju vi­šak ječ­ma. Hmelj je sti­zao iz Slo­ve­ni­je – is­pri­čao nam je Di­ko, sje­ća­ju­ći se pri­če svo­ga oca Re­lje, ko­ji je pr­vo ra­dio u pi­va­ri, a po­tom po­stao njen vla­snik.
Dra­ga­še­vić ža­li što nje­gov otac ni­je uspio da po­kre­ne pro­iz­vod­nju pi­va, od­no­sno što je pi­va­ra i po­red stva­ra­nja ve­li­ke i slo­bod­ne dr­ža­ve ni­je ima­la mo­guć­no­sti da ra­di.
– Ni moj otac, ko­ji je osim pi­va­re ku­pio i ve­ći dio imo­vi­ne Še­će­ro­vi­ća u Plje­vlji­ma, ni­je uspio da je po­kre­ne. Ta­ko je uga­še­na pr­va pi­va­ra u Cr­noj Go­ri, po­sli­je če­ga se u nje­ne pro­sto­ri­je use­li­la „sa­ra­jev­ska pi­va­ra”, ali sa­mo da bi u tim pro­sto­ri­ma skla­di­šti­la me­tal­nu bu­rad sa pi­vom – is­pri­čao nam je Di­ko Dra­ga­še­vić. B. Je.


Ve­li­ko umije­će Re­lje Dra­ga­še­vi­ća

Di­ko Dra­ga­še­vić nam je is­pri­čao da je u ra­noj mla­do­sti nje­gov otac Re­lja bio še­grt u Plje­vlji­ma. Ra­de­ći kod po­zna­tih maj­sto­ra i tr­go­va­ca, Re­lja se za­po­slio i kod La­za Še­će­ro­vi­ća, vla­sni­ka pi­va­re. Ipak, 1915. go­di­ne od­la­zi u Va­lje­vo, gdje ra­di kao po­moć­ni rad­nik kod ne­kog me­ha­ni­ča­ra. Pr­ve zlat­ni­ke za­ra­dio no­se­ći ko­fe­re go­spo­di, od že­lje­znič­ke sta­ni­ce do ho­te­la. U Va­lje­vu je ostao pu­ne dvi­je go­di­ne, sve do 1917. go­di­ne ka­da se vra­tio sa pri­lič­no do­brom za­ra­dom. U Plje­vlji­ma se že­ni sa dje­voj­kom Lje­po­sa­vom, a na­kon ne­ko­li­ko mje­se­ci od­la­zi po voj­nom po­zi­vu u re­zer­vu u Her­ceg No­vi. Tru­dio se i kao re­zer­vi­sta da u Her­ceg No­vom za­ra­di ne­što. Ta­ko je od Pe­ra Mat­ko­vi­ća ku­pio ma­sli­no­vo ulje, do­pre­mio ga u Sa­ra­je­vo i pro­dao. Tim pa­ra­ma otvo­rio je tr­go­vin­sku rad­nju u Plje­vlji­ma i u is­toj je ra­dio do 1946. go­di­ne ka­da mu je pro­dav­ni­ca kon­fi­sko­va­na od ta­da­šnjih vla­sti, is­pri­čao nam je Dra­ga­še­vić.


U lad­ni­ku pi­va­re oku­plja­la se eli­ta

To­kom ve­li­kog plje­valj­skog pri­vred­nog po­le­ta, kra­jem de­vet­na­e­stog i po­čet­kom dva­de­se­tog vi­je­ka, u lad­ni­ku plje­valj­ske piv­ni­ce oku­plja­li su se naj­ot­me­ni­ji plje­valj­ski tr­gov­ci i do­ma­ći­ni. Oni su ujed­no bi­li i fi­nan­si­je­ri srp­skih udru­že­nja u pr­vom re­du Srp­skog pje­vač­kog dru­štva „Brat­stvo”, ali i Srp­ske cr­kve­ne i škol­ske op­šti­ne. U lad­ni­ku piv­ni­ce, ko­ja je bi­la sa­stav­ni dio pi­va­re, pra­vlje­ni su i broj­ni do­go­vo­ri, ta­da­šnje srp­ske eli­te plje­valj­skog kra­ja.


Pi­va­ra uni­šte­na u bom­bar­do­va­nju

Obje­kat pi­va­re uni­šten je 24. ju­la 1944. go­di­ne u sa­ve­znič­kom bom­bar­do­va­nju Plje­va­lja. Bom­be su uni­šti­le ve­li­ki dio gra­da, a po­seb­no je stra­da­lo na­se­lje Va­roš. U bom­bar­do­va­nju je po­gi­nu­lo 15 li­ca.